...
Зазвонио ми је телефон и неки уплашени женски глас ме је питао да ли могу да је позовем. Наравно, био сам у чуду и питао ко је и шта хоће. Одговорила ми је да ме зове због неког огласа који сам поставио и поново питала да је назовем. Рекао сам да нема проблема, а онда сам искључио телефон. Затим сам искључио и Скајп и МСН и решио да се не појављујем на њима у наредних 5-6 дана, до краја испитног рока.
Не зато што учим и много сам заузет тим. Да учим, не бих писао овде тренутно, него бих учио. Зато што сам мртав и зато што ме је убило управо то што сам учио. Осећај је неописив, учити нешто што мрзиш, али ценим да су га сви искусили. То што учим не само да ми неће требати у животу, неће ми требати ни у даљим студијама. Пуне ми главу разним глупостима које ћу знати само док не видим тај број у индексу, а после ћу их избрисати заувек.
И све док не скинем тај терет с леђа, затворићу се у кућу и нећу излазити (осим да полажем, нажалост), нећу се чути ни са ким, немам снаге више ни за шта. А чим рок прође, пао, положио, свеједно, оживећу поново и посветити се стварима које су стварно важне у животу.