смисао живота

Зазвонио ми је телефон и неки уплашени женски глас ме је питао да ли могу да је позовем. Наравно, био сам у чуду и питао ко је и шта хоће. Одговорила ми је да ме зове због неког огласа који сам поставио и поново питала да је назовем. Рекао сам да нема проблема, а онда сам искључио телефон. Затим сам искључио и Скајп и МСН и решио да се не појављујем на њима у наредних 5-6 дана, до краја испитног рока.

Не зато што учим и много сам заузет тим. Да учим, не бих писао овде тренутно, него бих учио. Зато што сам мртав и зато што ме је убило управо то што сам учио. Осећај је неописив, учити нешто што мрзиш, али ценим да су га сви искусили. То што учим не само да ми неће требати у животу, неће ми требати ни у даљим студијама. Пуне ми главу разним глупостима које ћу знати само док не видим тај број у индексу, а после ћу их избрисати заувек.

И све док не скинем тај терет с леђа, затворићу се у кућу и нећу излазити (осим да полажем, нажалост), нећу се чути ни са ким, немам снаге више ни за шта. А чим рок прође, пао, положио, свеједно,  оживећу поново и посветити се стварима које су стварно важне у животу.

Иако су, у суштини, циљеви и снови једна иста ствар, врло је важно схватити разлику. Она се огледа у перспективи.

Свако од нас има неке снове, сања да ће постати неко и нешто, бавити се неким занимљивим и несвакидашњим послом, где ће живети и с ким, слабо ми иде ово набрајање, али надам се да је поента очигледна. Кључна је ствар да ли ће се завршити само на сањању, или ћемо нешто и предузети. Управо је у томе разлика између снова и циљева. Онај ко живи по аутоматизму и нема вере у себе, никад неће сматрати да су те ствари оствариве. Само ће сањати и вероватно осећати горак укус у устима док то чини. А ко има имало вере у себе, тај ће издвојити снове који су мало реалнији (могу ја да сањам о томе да будем професионални кошаркаш до сутра, али са својих метар и жилет и рефлексима мртвог коња, од кошарке се никако не бих леба најео), назваће их циљевима, сешће и размислиће како да их оствари.

Смисао живота врло компликовано филозофско питање, а ово што сам написао је један могућ начин гледања на њега. Ако неко не зна шта жели у животу, нема никакве циљеве, врло је вероватно да ће осећати да његов живот нема никаквог смисла. Евентуално ће наћи утеху у смислу живота који нам је еволуција наметнула, стварању потомства. Ако кренем сад о томе, можда ће звучати као да мислим да не ваља имати децу, али баш напротив. Међутим, постоји огромна шанса да ће ти неостварени људи изгубити свој живот и идентитет у својој деци и покушати да живе кроз њих.

Страх од неуспеха зна бити кочница у покушају остварења наших циљева, али највећи неуспех је не покушати уопште, већи од било ког другог неуспеха који нас може задесити на путу ка њима. Тај страх је само илузија, али, на жалост, делује реално и неки пут непремостиво. Зна да нас убеди да су изговори ваљани разлози и све ово сам искусио. У ствари, искушавам и сад. 

Знам све шта треба да радим, знам и како да то урадим, знам и да, у овој конкретној ствари, неуспех у правом смислу речи не постоји, свака грешка је краткотрајне природе, али ни данас нисам радио на свом главном животном циљу. Предпостављам да ће свакога занимати шта је то, али овај блог није замишљен да ја све то унапред опишем, већ да се из контекста и приче о томе шта сам конкретно урадио и предузео схвати. Такође, није замишљено ни да кукам и изјадам се како ништа не предузимам, биће ми веома жао ако би се само на то свело.

Надам се да ће већ у следећем тексту бити нешто конкретно, тај први корак, толико мали и прост, а толико тежак. Можда већ колико сутра...

Одувек сам желео да пишем о нечему, да напишем неку књигу, роман, кратку причу или сценарио, било шта. Међутим, никад нисам могао да нађем неку тему, све ми се чинило да би ми лежала само нека тешка филозофија. На то сам увек питао себе ,,Кога боли курац шта ти имаш да кажеш о нечему?". Себи сам и одговорио ,,Баш ме боли курац да ли неког боли курац шта ја имам да кажем." И реших тим и да започнем управо то што будем писао.

Данас је био досадан дан. Нисам учио, а испит је све ближи, нисам свирао, само помало песме које иначе знам. У чему је уопште смисао живота? До скора сам живео по аутоматизму: кућа, школа, између мало фудбал, мало кошарка, евентуално неки излазак.  Сваки досадан дан ме подсети на тај период, на првих 15, не знам, можда чак и 18, 19 година мог живота. И увек се тих досадних дана осећам као да ми је сва животна енергија исисана, ништа не могу да започнем, никако. Обично читам један те исти форум, чекајући да се нешто појави на њему, мало слушам музику, мало гледам цртане филмове.

Цртани филм је моја омиљена врста уметности. Сваки добар цртани има две стране - прва је дечија и она је површна и врло очигледна. Њу скоро сваки цртани има, осим, наравно, оних који су намењени само одраслима. Такве Јапанци највише воле да цртају. Друга страна мора бити намењена зрелијој публици, мора бити мање очигледна. Та друга страна је управо оно што раздваја квалитетне цртане филмове од телетабиса. Она се огледа у генијалности надреалности коју би сваки цртани морао да садржи (ако је не садржи, онда то и није цртани у правом смислу). Штавише, најгенијалнији цртани икада уопште није цртан, већ је игран! Овај блог је доста инспирисан њим, као и све што радим, ако мало погледате около пар детаља ће вам рећи о чему се ради.

Живот никад неће бити као цртани филм и то ми је најжалије. Закони физике су сурови и не праштају грешке. Али мене то неће спречити да не унесем макар неке елементе цртаног филма, да мало зачиним досадну свакодневицу нечим несвакидашњим и, усудићу се да кажем, надреалним.

Данас нисам радио на свом главном животном циљу; било је много хладно, чак -7, а и вртело ми се у глави цео дан. Знам да касним неких 15 и по месеци, али данас сам имао ваљан разлог.

 (о животним циљевима другом приликом. Сад је касно и идем да спавам.)